Mit ili istina: Da li sve veća potrošnja tofua doprinosi nestanku prašume Amazona?

Jedan od upornijih mitova koji godinama kruži je onaj da je sve veća potražnja za plant based proizvodima, a naročito tofuom (pravi se od soje), jedan od glavnih faktora koji doprinosi uništavanju prašume Amazona. Kako je jedan od temeljnih postulata plant based pokreta upravo održivost i očuvanje planetarnih resursa, vreme je da se pozabavimo ovakvim zabludama - kroz činjenice. Pa hajde onda da rastumačimo odakle dolazi ovaj narativ i šta je zapravo istina o tome koji je glavni uzročnik u pozadini deforestacije dragocenih prašuma Amazona?

Amazonska prašuma je ozbiljno ugrožena – ali od čega, tačno?

Za početak se moramo suočiti sa sumornom realnošću. Amazonska prašuma je zaista ugrožena - suočena sa ozbiljnim problemom deforestacije sa katastrofalnim posledicama na biodiverzitet, domorodačko stanovništvo, ali i globalnu klimatsku stabilnost. To nažalost nije mit.

Međutim, razumevanje šta je primarni razlog problema je ključ za efikasna rešenja. Istraživanja naučnika upućuju na jedan zajednički imenitelj problema, a to je – ekspanzija poljoprivrednog zemljišta na račun površina pod prašumom. Ovo su, dakle, najčešći uzroci nestanka dragocenih „pluća planete“:

1. Rančevi za uzgoj stoke – Ovo je najdominantniji uzrok deforestacije Amazona, odgovoran za oko 80% uništenih šumskih površina u regionu. Drveće se krči radi stvaranja pašnjaka za stoku, a krajnji cilj je izvoz goveda.
2. Uzgoj soje (za ishranu životinja) – Iako dosta manji, površine pod sojom su takođe značajni uzročnik deforestacije. Međutim, bitno je razumeti za šta se ova soja gaji: prevasodno za ishranu životinja – svinja, živine, pa i stoke – na industrijskim farmama širom sveta.
3. Ostali faktori: ilegalna seča, razvoj infrastrukture, rudnici i od strane ljudi izazvani požari (često upravo radi ekspanzije poljoprivrednog zemljišta).

Brojevi ne lažu: Gde odlazi glavnina svetske soje?

Kada govorimo o masivnim plantažama soje u regiji Amazona, one po pravilu proizvode soju za ishranu životinja, a ne za proizvodnju tofua ili drugih sojinih proizvoda koje ljudi konzumiraju.

• Preko 75% svetske proizvodnje soje (neki izvori kažu čak i više – preko 80%) odlazi na ishranu životinja – dakle za proizvodnju mesa, mlečnih proizvoda i jaja.
• Manje od 10% svetske soje odlazi direktno na hranu za ljude – na proizvode kao što su tofu, sojino mleko, tempeh i edamame.
• Onaj ostatak soje koristi se za industrijske upotrebe – poput biogoriva i proizvodnje ulja od soje.

Jasno je, dakle, da ogromna potražnja za sojom koja dovodi do uništenja šuma dolazi kao direktna posledica stalno rastuće globalne potražnje za životinjskim proizvodima. Da budemo potpuno jasni – ako jedete konvencionalno uzgajano meso, mlečne proizvode i jaja, bez sumnje indirektno doprinosite ubrzanom uništenju šuma, bez obzira da li uopšte konzumirate tofu ili druge proizvode od soje. Međutim, ako umesto životinjskih proizvoda birate plant based alternative, kao što je tofu, onda zapravo smanjujete svoj štetan uticaj na okolinu, jer konzumirate proteine direktno, umesto da su oni morali da prvo prođu kroz životinju.

Gde se onda gaji soja za tofu?

Soja za ljudsku upotrebu, na primer za tofu, dolazi sa različitih strana sveta i najčešće zahteva sertifikaciju - da je gajena na održiv način (radi sprečavanja deforestacije) i da nije GMO. Glavni proizvođači soje za ljudsku upotrebu su SAD, Kanada, delovi Azije i Evrope. I naša zemlja proizvodi soju, uz striktne propise o zabrani uvoza GMO soje, kao ni GMO semena za gajenje soje. Za ishranu životinja, međutim, Evropa je ukinula zabranu uvoza GMO soje.

Štetni efekti na okolinu – tofu u odnosu na meso

Kada posmatramo širu sliku, zamena mesa tofuom (ili drugim plant based alternativama) je vrlo efikasan način za smanjivanje štetnog uticaja naše ishrane na okolinu:

• Količina potrebnih poljoprivrednih površina – Proizvodnja proteina iz biljaka (poput soje i drugih mahunarki) je mnogo efikasnija (zahteva manje površine) nego proizvodnja proteina iz životinja. Ogromne površine su neophodne kako za pašnjake, tako i za gajenje biljne hrane za stoku.
• Emisije gasova staklene bašte – Uzgoj životinja daje veliki doprinos emisijama gasova staklene bašte na globalnom nivou, dok proizvodnja tofua ima mnogo niži „karbonski otisak“ po gramu proteina u odnosu na meso ili mlečne proizvode.
• Potrošnja vode – Uzgoj biljnih proteina generalno zahteva dosta manje vode nego gajenje životinja.

Čemu služi širnje mitova, poput ovoga o tofuu i prašumi Amazona?

Ovaj mit je klasičan primer širenja dezinformacija sa ciljem da se umanji uticaj opravdanih kritika prema pravim uzrocima uništavanja prirodne okoline (pa i „pluća planete“). Zato je poznavanje činjenica važno, kako bi znali kako da napravimo dobar izbor koji će imati najjači pozitivan uticaj.

Što češći izbor biljnih opcija, kao što su tofu, sojino mleko, tempeh ili edamame, predstavlja podršku efikasnijem sistemu proizvodnje hrane – koji troši manje zemlje, vode i značajno smanjuje pritisak na vitalne ekosisteme poput Amazona. I nije poenta u tome da treba kriviti pojedince, već da treba razumeti sistemske probleme i put do rešenja i zdravije planete. Tako da, slobodno i mirne duše navalite na svoj tofu, znajući da ste tako deo rešenja, a ne problema!